Luj Xiv a5p56

Луј XIV (фр. Louis XIV; дворац Сен Жермен ан Ле, 5. септембар 1638. — дворац Версај, 1. септембар 1715.) био је краљ Француске из династије Бурбона од (1643—1715), син Луја XIII и Ане Аустријске. Постао је краљ 14. маја 1643, неколико месеци пре петог рођендана. У његово име је владала као регент његова мајка Ана Аустријска, која је главнину власти предала кардиналу Мазарену. Након смрти председника владе кардинала Мазарена 1661. Луј XIV је преузео особну контролу над владом. Владавина Луја XIV, познатог као Краљ Сунце (фр. Le Roi Soleil) или Велики Луј (фр. Louis le Grand) трајала је 72 године. Била је то најдужа владавина у европској историји. Ојачао је моћ и утицај Француске у Европи. Француска је у доба његове владавине ратовала у три велика рата: Француско-холандски рат, Рат Велике алијансе и Рат за шпанско наслеђе. Учествовала је и у два мања рата: Деволуциони рат и Рат за реуједињења.

Луј XIV је успешно радио на стварање централизоване државе, у којој се владало из престолнице. Створио је модерну државу од дотада расцепкане феудалне државе. Луј XIV је постао пример апсолутистичког владара. Често му се приписује фраза „Држава, то сам ја“ (фр. L'État, c'est moi), иако историчари сматрају да су му то вероватно пришили политички противници, као стереотипан начин потрде његовог апсолутизма. Сасвим супротно од тога, Луј је на самрти рекао „Ја умирем, али држава ће увек остати“. (фр. Je m'en vais, mais l'État demeurera toujours).

Луј XIII и Ана Аустријска добили су 1640. и друго дете, Филипа I, војводу од Орлеана. Луј XIII није веровао да ће његова жена добро владати када он умре. Због тога је одредио регентско веће, које ће владати у име његова сина док не постане пунолетан. На чело већа је поставио Ану од Аустрије, али постојање регентског већа је умањивало њену власт. Када је умро Луј XIII 14. маја 1643. Луј XIV је постао краљ. Ана Аустријска је у скупштини поништила тестамент Луја XIII, па је она постала једини регент. Она је главнину власти предала кардиналу Мазарену. Кардинал Мазарен је био омражен јер је био страног порекла. Био је Италијан, који је прихватио француско држављанство.

1660. godine to jest godinu dana prije smrti Mazarina Luj XIV. donosi emotivno tešku odluku da oženi kćer španjolskog kralja kako bi se napokon završio rat protiv ove države koji traje još od 1635. godine. Ovaj kralj preuzima vlast u svoje ruke tek u svojoj 23. godini nakon smrti svog vjernog Mazarina . Očekivanja od toga do tada povučenog kralja nisu bila velika, ali za svih iznenađujuće promjene nastupaju odmah. Prva stvarno nezavisna odluka Luja XIV. postaje da će on direktno upravljati državom, a ne kao njegov otac koji je tu vlast prepustio premijeru. Sljedećih pet godina u Francuskoj prolaze da bi kralj učvrstio svoju vlast prije ispunjavanja svojih ambicija jer još prije formalnog preuzimanja vlasti on u svom dnevniku piše "Želim slavu prije svega, prije i samog života". Te ambicije se uskoro ispunjavaju u njegovim ratovima. U prvom od njih koji traje samo između 1667. - 1668. Francuska ponižava Španjolsku što izaziva priličnu zabrinutost u Europi. Rat koji sada nastupa je onaj protiv Nizozemske. Proći će cijelih šest godina prije nego što 1678. Nizozemska prizna svoj poraz.

Godine 1671. bio je jedini europski vladar koji se nije pobunio protiv smaknuća Petra Zrinskog i Frana Krste Frankapana i koji ih je zavarao svojom dvoličnom politikom.

Ovu drugu pobjedu cijela Francuska dočekuje s oduševljenjem. Grad Pariz daruje Luju nadimak Veliki. Razlog za to oduševljenje se nalazi u stjecanju statusa najveće europske velesile, pošto niti ulazak u rat Svetog Rimskog Carstva i Španjolske tokom ovog drugog rata nije spasio Nizozemce od poraza. Tokom svog tog narodnog oduševljenja koje traje prilično dugo 1682 . godine kralj premješta svoje sjedište iz Pariza u Versailles. Osamdesete godine sedamnaestog stoljeća je vrijeme kada svi žele biti viđeni s kraljem. Francuski plemići toga doba bore se za čast da nose svijeću pred Lujem kada on odlazi na noćni počinak. Zajedno s mržnjom prema Parizu koji ga je bio zarobio, ovo prisustvo plemića u skupom sjaju Versaillesa postaje osnovni razlog za njegovu gradnju. Svi prisutni tamo troše enormne svote novca na razne luksuzne stvari kako bi mogli što bolje izgledati na dvoru. Tim potezom oni su ostajali bez potrebnih prihoda za organiziranje protudržavnih buna i zavjera. U tom razdoblju vrhunca svoje moći Luj XIV. ukida prava hugenota i počinje ih nemilosrdno proganjati. Iako taj potez ima očite nehumane posljedice on ima i jednu dobru u tome što su tražeći svoj vjerski mir mnogi od njih izabrali naseljavanje dotada praznih francuskih kolonija.

Početak kraja razdoblja omiljenosti i snage, dolazi potpunom nepažnjom kralja koji prestaje pratiti događaje u Europi. Na nizozemsku invaziju Engleske 1688. godine Francuska odgovara objavom novog rata. Dokaz te ludosti je protivnička koalicija u kojoj se nalaze Nizozemska, Engleska, Sveto Rimsko Carstvo, Španjolska i Švedska. Rezultat je mogao biti samo poraz, koji se potvrđuje mirovnim sporazumom iz 1697. godine. Realni rezultat toga mira je bio ništavan pošto su svi njegovi potpisnici znali za nove napetosti koje će izbiti u trenutku smrti španjolskog kralja bez djece. U trenutku dok je taj kralj umirao sklapa se dogovor o naslijeđivanju Španjolske kojim bi francuski prijestolonasljednik dobio Italiju, a austrijski Španjolsku. Na vijest o smrti španjolskog kralja 1. studenog 1700. Luj XIV odbacuje taj plan pozivajući se na samrtnu želju kralja koji sve svoje posjede prepušta unuku Kralja sunca pod uvjetom da ne dođe do unije s Francuskom. Rat za španjolsko naslijeđe trajat će više od deset godina. Mirovni sporazum kojim završava ovaj rat 1714. godine označava poraz Francuske pošto se s njim potvrđuje stanje iz sporazuma o naslijeđivanju iz 1700. godine koje je tada Luj XIV odbio.

Luj XIV sa Lujem Velikim Dofenom, Lujem Dofenom od Burgundije i Lujem, vojvodom od Bretanje Luj XIV je umro 1. septembra 1715. od gangrene, nekoliko dana pre svog sedamdeset i sedmog rođendana. Njegovo telo ležalo je u bazilici Sen Deni, u predgrađu Pariza. Vladao je 72 godine, što je bio period najduže vlasti zabeležen u Evropi. Gotovo sva Lujeva zakonska deca umrla su tokom detinjstva. Jedini, koji je doživeo da odraste bio je najstariji sin Luj Veliki Dofen. Luj Veliki Dofen je umro 1711, a iza njega je ostalo troje dece. Najstariji sin Velikog Dofena Luj Dofen, vojvoda od Burgundije umro je 1712. Srednji sin je postao kralj Španije Filip V od Španije. Najmlađi sin velikog Dofena umro je 1714. Luj Dofen, vojvoda od Burgundije imao je troje dece. Najstarije je umrlo 1705, srednje 1712. Najmlađe dete Luja Dofena, vojvode od Burgundije rodilo se 1710. Bio je to Luj XV, koji je nakon smrti pradede, Luja XIV, nasledio tron. Imao je tada pet godina.

Luj XIV je za života nastojao da ograniči moć Filipa II, vojvode od Orleana, koji je posle smrti Luja XIV kao najbliži rođak postao regent Luja XV. Luj XIV je

nastojao da deo vlasti da Luju Avgustu Burbonu svom nezakonitom sinu sa Madam de Montespan. Stvorio je regentsko veće i osigurao je da Luj Avgust Burbon postane nadzornik obrazovanja mladog kralja i komandant kraljevske garde. Filip II, vojvode od Orleana je nakon smrti Luja XIV podmitio članove parlamenta dajući im određene povlastice, koje su godinama uzaludno tražili od Luja XIV. Parlament je zauzvrat poništio kraljev testament, a Luja Avgusta Burbona su skinuli sa liste prinčeva kraljevske krvi. Na taj način Filip II, vojvode od Orleana je osigurao svoju poziciju regenta.